ZAŠTO SE U SRBIJI ZANEMARUJE SENZORSKA ANALIZA MEDA?

Još davne 1975. godine od strane Zavoda za senzorsku procenu Instituta za prehrambene tehnologije USA, senzorska analiza je definisana kao naučna disciplina koja podstiče, meri, analizira i interpretira one karakteristike hrane i supstance koje se zapažaju čulima vida, mirisa, ukusa, dodira i sluha.

Senzorska analiza je naučna metoda i omogućava da razlikujemo botaničko poreklo meda (definiše standard) i identifikujemo i kvantifikujemo odredjene defekte (fermetaciju, strani miris i ukus) i od ključnog je značaja za potrošača prilikom odabira i kupovine meda.

Uzaludno je ubedjivati potrošača u kvalitet i lekovitost meda, ako mu boja, miris i ukus ne odgovaraju i ne prijaju. U Srbiji prilikom prodaje meda, reklamiraju svojstva meda od lipe, bagrema ili šumski med i o njima govore kao da imaju čudesna dejstva. Kupac dodje s teglom meda kući, a niko neće taj med ni da proba, jer ih boja i miris odbijaju.

Suprotno ovome, med od suncokreta i uljane repice, važe za med lošijeg kvaliteta, što je daleko od istine. Poznato je da te vrste meda blagotvorno deluju izmedju ostalog na pluća i disajne organe.

Predrasude je teško prevazići, pa tako, po priči jednog poznatog vojvodjanskog pčelara, kupci meda, kojima je bilo omogućeno da degustiraju više vrsta prirodnog meda i jedan veštački, skoro bez izuzetka su se izjasnili da im je najlepši veštački med.

Za sprovodjenje senzorske analize potrebna je grupa izabranih ocenjivača, koji su odabrani na bazi pokazanih sposobnosti, stalno trenirani i kontrolisani, tako da njihova čula možemo smatrati instrumentima i pouzdati se u njihovu ocenu.

Takvih, a posebno sertifikovanih stručnjaka nema, a na žalost, izgleda da ih uskoro neće ni biti, jer svi projekti koji su predvidjali obuku za dobijanje sertifikata tih stručnjaka i pored podrške nekoliko naučnih instituta, nisu dobili podršku i za realizaciju projekta.

Obuku su trebali da realizuju stručnjaci iz Hrvatske, gde je senzorska metoda meda podržana od strane države i odvajaju se svake godine budžetska sredstva, kako bi se osposobilo dovoljno kvalitetnih osoba za senzorsku analizu.

Uz činjenicu da u Srbiji nema sertifikovanih stručnjaka za senzorsku analizu, osnovno je da se zapitamo: na koji su način odredjeni medovi na sajmovima ocenjeni kao najbolji i dobili nagrade i priznanja? Bilo bi interesantno mišljenje potrošača o tim medovima i koliko su te nagrade doprinele boljoj prodaji meda?

Sasvim sigurno je da bi se mešanjem više vrsta meda mogla dobiti mešavina, koja bi odgovarala potrošaču, a ništa se ne bi gubilo na kvalitetu. Uostalom,  med se skuplja zbog potrošača i kod kvaliteta meda je od presudnog značaja ocena potrošača. Zato se koristi senzorska metoda ne samo kontrole meda, nego i ocena koje mešavine daju najbolji miris, ukus, teksturu (kremasti med), pa i boju.

Koliko je u Srbiji zanemarena senzorska kontrola meda, pokazuje i Pravilnik o kvalitetu meda, jer samo u nekoliko rečenica ukazuje da uopšte postoji senzorska metoda kontrole kvaliteta meda, a da se pri tome ne definiše ni način kontrole, niti vreme, kada se na taj način vrši kontrola.

Uz kontrolu u labaratorijama na dva elementa (HMF – prisustvo stranog šećera i prisustvo antibiotika), med se uz tu analizu može pustiti u promet i prodaju. Takva kontrola je nedovoljna, a pčelari je često izbegavaju zbog plaćanja, što omogućava da veštačkog meda ima sve više. Priroda sve manje daje pčelama nektara, pa time i meda je sve manje, pa je za očekivati sve više nečega što će prodavci nazivati med, a što po kvalitetu ni izbliza nema svojstva prirodnog meda. Senzorska analiza jeste nezamenljiv alat u kontroli kvaliteta, kada se odredjuje botaničko poreklo meda, da potvrdi skladnost sa deklarisanom vrstom ili ako med ima odstupanja od “standarda” da omogući rangiranje ili kategorizaciju po kvalitetu.

Ostaje da se nadamo da će prirodnog meda biti više i da će neko uočiti potrebu da se i kod nas uvede senzorska kontrola meda, uz metode i načine davno prihvaćene u zemljama EU.

DA LI JE NA VIDIKU REŠENJE ZA PAŠNOG POVERENIKA?

Svedoci smo često nemilih scena, kada je u pitanju smeštaj košnica na već proverenim ili novim parcelama, bez obzira da li se radi o parcelama Nacionalnog parka Fruška Gora, zaštićenim područjima ili njivama na kojima su ratarske kulture – suncokret ili uljana repica.

Razlog takvom haosu je pre svega u nedostatku ,,domaćina” za parcele gde se donose košnice.  U Nacionalnom parku Fruška Gora, tu i tamo postoji neki red zahvaljujući šumarima, ali upravo zahtevi pčelara su da se ukine tzv. pašarina, a ustvari se radi o nadoknadi za uredjenje prostora, što bi ostavilo i taj prostor bez ikakvog nadzora. Predlog pčelara je da posao pašnog poverenika obavlja osoba iz poljočuvarske službe, čiji je rad finansiran sredstvima iz budžeta Opština.

Ovakvo rešenje je od višestrukog značaja, kako za Opštine i Gradove, koji su nadležni za gazdovanje i brigu za zemljište na svojoj teritoriji, tako i za same pčelare, koji bi kao pravi domaćini znali i ko im ,,dolazi u goste” i gde ,,domaći” pčelari drže svoje košnice.

 

Uvodjenjem pašnog poverenika, a što je ujedno i standard EU, ogroman broj problema vezanih za pčelarstvo bio bi rešen (kradje, požari, gužve, neuredjen prostor) i istovremeno bi dovelo do uvodjenja reda u pčelarstvo, što bi svakako dodatno unapredilo pčelarstvo u Srbiji.

Svedoci  smo da postoji veliki broj pčelara, koji nemaju registrovana gazdinstva, iako ta registracija za njih ne predstavlja nikakav poseban materijalni teret. Kad nemaju gazdinstva, ni košnice im nisu obeležene, a time ne podpadaju ni pod bilo koji nadzor, pa ni veterinarski.

Problem koji bi se mogao rešiti uvodjenjem pašnog poverenika, kada su u pitanju pčelari koji sele svoje košnice, jeste uprošćavanje dobijanja dozvola za selidbu na željene lokacije. Mišljenja smo da su sada procedure i komplikovane i skupe, a u nadležnosti su veterinarskih službi. Uz to i sama evidencija gde se nalaze košnice, zavisi od veterinara i veoma su nepouzdane. To sve dovodi do pojave da pčelari bez ikakve kontrole i dokumenata postavljaju košnice na mestima za koja smatraju da su povoljne za dobijanje dobrih prinosa meda. Upravo je trovanje pčela u ataru Kikinde, pokazalo sve slabosti ovakvog sistema (veliki broj košnica bez ikakve evidencije i bilo kojeg dokumenta). Uvodjenjem pašnog poverenika, kao i uskladjivanjem aktivnosti veterinara i pašnog poverenika, garantuje se više reda i bolje pčelarenje.

Većina predsednika udruženja pčelara su obavešteni  o predlogu uvodjenja pašnog poverenika, kako bi oni postigli dogovor sa lokalnim samoupravama. Takodje smatramo da svi poljočuvari odredjeni za pašne poverenike, treba da imaju dodatnu naknadu (koja bi se mogla obezbediti od samih pčelara, jer dolaze na uredjen i kontrolisan prostor, a ukinula bi se pašarina i eventualno smanjila ili ukinula naknada, koja se daje veterinarima za izdavanje dokumenata za selidbu košnica) i morali bi proći teoretsku i praktičnu obuku.

Posao nije mali, ali bi uz razumevanje i podršku lokalnih samouprava, Ministarstva poljoprivrede i zaštite životne sredine, Pokrajinskog sekretarijata za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo, inspekcijskih  i veterinarskih službi, mogli već sledeću pčelarsku sezonu dočekati sa pašnim poverenicima.

Definitivno bi došli do tačnih lokacija gde se iznose košnice, koliko košnica maksimalno može da se postavi na tim lokacijama i stavilo bi se pod apsolutnu kontrolu kompletno pčelarenje (registrovana gazdinstva, obeležene košnice, sprečene kradje, trovanja i požari).

Zbog klimatskih promena primetno je da je sve teže ostvariti količine meda koje mogu biti dovoljne da pokriju troškove, prehrane pčele i pčelarima omogući, kako prihode, tako i investiranje u svoj pčelinjak

(podsticaj obezbedjuju 50% i sam pčelar treba da obezbedi drugi deo sredstava).

 

Iako je pčelarstvo najproduktivnija poljoprivredna grana, zbog nedostatka Nacionalnog pčelarskog programa, ali i drugih propisa, koji bi uveli red u pčelarenje, posebno onih pčelara koji sele svoje košnice, jer je njih i najviše.

Uvodjenjem pašnog poverenika, specifičnog poljočuvara, započelo bi se uvodjenje reda u pčelarstvo.  Od toga bi prvenstveno imali korist pčelari, ali i drugi poljoprivrednici, jer će biti većeg roda i boljeg oprašivanja biljaka, a sve to će doprineti socio-ekonomskom razvoju ruralnih područja, što je jedan od osnovnih zadataka svake lokalne samouprave.

U ovom predlogu veliku odgovornost moraju da preuzmu sama udruženja pčelara, jer su oni najpozvaniji da brinu o pašnim pozicijama na svojoj teritoriji. Pašni poverenik bi usko saradjivao sa udruženjima pčelara, a njegov delokrug rada, prava i obaveze, dok se ne reši problem na teritoriji cele Srbije, mogao bi se definisati od strane lokalne samouprave, a uz pomoć Inovativnog klastera “Panonska pčela” i Saveza pčelarskih organizacija Vojvodine. Po završetku pčelarske godine, analizirali bi se rezultati i usvajali korektivni elementi.

Ovakvom načinu rada će se najviše suprotstavljati oni koji nemaju registrovano poljoprivredno gazdinstvo, kao i ,,selući” pčelari, koji ne poštuju ni postojeću proceduru (bez obzira koliko je manjkava). Takvi “pčelari” unose opšti haos u pčelarenje, potencijalno dovode do širenja zaraznih bolesti pčela, povećavaju mogućnost kradje, kao i ne plansko postavljanje košnica, što umanjuje prinose meda.

Klaster ,,Panonska pčela” ima već napravljen plan rada za pašnog poverenika i pčelarska udruženja, koji bi uz manje korekcije, mogao biti, vrlo brzo u primeni.

Banat, s obzirom na konfiguraciju zemljišta, mogao bi vrlo brzo da uvede pašne poverenike i pošto u Banatu ima više košnica nego u Sremu i Bačkoj zajedno, to bi značajno doprinelo razvoju ruralnih sredina, jer bi pčelarstvo bilo još razvijenije.

Postupak uvodjenja pašnog poverenika nije ni jednostavan ni lak, jer se radi o novoj pojavi u pčelarstvu, za razliku od zemalja EU, gde je to sistemski i rešeno i obavezno, ali sve analize ukazuju na višestruku opravdanost uvodjenja pašnog poverenika. Dok se ne izradi Geografski informacioni sistem pašnih područja, planove za smeštaj košnica (obavezno i na privatnim parcelama!!!) pravila bi pčelarska udruženja. Da oni tačno znaju gde na svojoj teritoriji , zavisno od zasadjene kulture ili samoniklog drveća, mogu i koliko košnica, zavisno od površine (a to je već tačno odredjeno) po hektaru, može biti smešteno da bi ostvarili dobro oprašivanje i dobar prinos meda po košnici.

Članovi klastera su sigurni, da je uvodjenje pašnog poverenika – svojevrsnog poljočuvara, samo pitanje vremena. Što pre, to bolje, jer su se i vremenske prilike urotile protiv pčela i pčelara, pa bi uvodjenje reda u pčelarstvo omogućilo da ono bude zamajac socio-ekonomskog razvoja ruralnih područja.

 

INOVACIJAMA DO UNAPREĐENJA KONKURENTNOSTI PČELARSKE PROIZVODNJE

Svedoci smo da globalno zagrevanje uzima svoj danak pa tako i pčele i pčelari sve su više ugroženi jer sve su češće godine da pčele ne skupe meda toliko da ni sebe ne mogu da prehrane. Prvi rezultati pokazuju da će ova godina samo neznatno biti bolja od 2016. god. za koju je već konstantovano da je bila katastrofalna za pčele i pčelarstvo . Jedno od mogućih rešenja, bar kad je Vojvodina u pitanju, jeste pošumljavanje medonosnim biljem  kako bi se bar stvorili preduslovi  za bogatiju i dužu pčelinju pašu.

I pored više apela i pored obezbeđenih sredstava u Pokrajinskom Sekretarijatu za poljoprivredu, vodoprivredu i šumarstvo Vlade AP Vojvodine, ni ove godine ne može se očekivati veće pošumljavanje u Vojvodini. Inače jedne od najnepošumljenijih područja u Evropi. Tako sve opet po starom: pčelari kukaju, pčele se pate, a nema ko da čuje i što je najvažnije  nema ni volje ni želje da se nešto konkretno uradi.

Pčelarstvo je duboko vezano  za tradiciju, ali smo svedoci  da meda u Evropi i svetu  ima i da je često jeftiniji  nego naš. Mi, bez jakih argumenata, tvrdimo: da je naš med najbolji, pa će se kupci opredeliti za kupovinu našeg meda. To nije tačno. Odnos cene i kvaliteta  je uvek bilo merilo konkurentnosti neke robe  na tržištu pa tako i meda. Staro je pravilo da je pčelarima uvek mala cena za kilogram meda, a otkupljivačima, pa i potrošačima, uvek je prevelika. Niko do sad u Srbiji nije izračunao troškove  pčelarske proizvodnje po kilogramu meda i po košnici. I pored mnogih varijabilnih faktora ipak u savremenom pčelarstvu bez dileme se mogu izračunati troškovi pčelarske proizvodnje. Ti troškovi su značajni jer ukazuju koji su troškovi najveći, pa i pčelar, ali i država (kroz podsticaje) može uticati na njihovo smanjenje i time postići veću konkurentnost na domaćem i stranom tržištu. Postoji nada je da će se ta analiza naći u Nacionalnom pčelarskom programu. Ipak, proizvođači opreme za pčelartvo imaju zdraviju konkurenciju, pa svako od njih nastoji da poveća kvalitet i smanji cenu. Upravo firma „Dedex“ iz Sombora, proizvođač košnica, pronašla je rešenje da bar malo smanji cenu  svojim košnicama, ali ne na štetu kvaliteta.

Poznato je da košnice i njeni elementi u transportu od proizvođača do kupca imaju velike troškove, jer zauzimaju veliku zapremenu u prevoznim sredstvima. Dedex je počeo da proizvodi elemente košnica koje se po sistemu „uradi sam“ sklapaju na jednostavan način kod samih pčelara. Pčelar poruči košnice i dobije ih na adresu  preko pošte (dogovoreno da cena bude prikladna) sa upustvom i svim elementima da ih samostalno sastavi. U programu su svi tipovi košnica koji se koriste kod nas, ali i u inostranstvu. Ovu ideju svakako treba pozdraviti i sigurni smo da će ovakav način kupovine košnica  biti prihvaćen od pčelara.

U prilogu možete pogledati uputstvo za samostalno sklapanje košnice.

Košnica